Bliznakinje razdvojene na rođenju: 36 godina kasnije našle su se na nevjerovatan način

Emili Bušnel i Moli Sinert ponašaju se kao da su najbolje prijateljice za cijeli život, ali ove jednojajčane bliznakinje, koje su razdvojene na rođenju, upoznale su se tek nedavno.

– Osjećaj je neverovatan, osećam se kao da Moli poznajem oduvek – kaže Bušnel, administrator advokatske kancelarije, za People magazin.

Njih dvije sijede na kauču Bušnelove mame Sendi u Pensilvaniji, drže šolje kafe koje isto izgledaju i nose identične ružičaste džempere. Dok bliznakinje (36) pričaju priču o svom slučajnom susretu, dele isti lagani smijeh i dovršavaju rečenice jedna drugoj.

– Biti sa Emili je kao da gledate u ogledalo – kaže Moli, koja je rukovodilac zdravstvenog programa.
One su rođene 1985. godine u Južnoj Koreji. Razdvojili su ih i poslali u različite hraniteljske porodice kao novorođenčad, a obje su usvojene od strane američkih porodica koje nisu znale da su bliznakinje.

Emili je usvojena od strane Sendi Švarc Klajn (66) i Kristofera Bušnela (66) i odrasla je sa tri starija brata u Jardliju u Pensilvaniji, porodičnom predgrađu izvan Filadelfije.

U međuvremenu, Moli je odrastala kao jedino dete Meril (67) i Marle Sinert (65) u Vinter Parku na Floridi, prometnom gradu u blizini Orlanda.

Iako su bile zradvojene storinama kilometara, bliznakinje su imale slična, idilična djetinjstva. Odgajane su u duhu jevrejske religije, obe su radile kao konobarice u srednjoj školi i kao deca išle na ples. Nijedna od njih nije mnogo razmišljala o svojoj biološkoj porodici sve dok nisu ušle u tridesete godine.

– Znala sam da sam usvojena, ali nisam bila zainteresvana da potražim svoju korejsku porodicu. Odrasla sam idući u sinagogu, kao jevrejska devojčica koja je Koreanka i bila sam srećno dijete – priča Moli.

Obe sestre osjećale su potrebu da urade nekidostupnih od DNK testova koji utvrđuju poreklo i objašnjavaju ko su mogli da budu preci osobe koja je uradila test. Obe su test uradile iz različitih razloga, ali obe su osjećale da im nedostaje nešto u životu.

Kada je Emilina ćerka jedinica Izi (11) napunila 10 godina, želela je da nauči više o biološkoj rodbini svoje majke. Ranije ove godine, Moli je, uplašena za svoje zdravlje, željela da istraži da li ima bilo kakve genetičke bolesti koje je mogla da nasledi od bioloških roditelja. Emili je poslala uzorak svoje ćerke, dok je Moli poslala svoj.

Copy

Moli je u martu bila iznenađena, kada je od kompanije kojoj je poslala uzorak za testiranje dobila odgovor da ima ćerku. Ona i njen suprug, Stiven Elis (39) nemaju dece.

– Prvo sam mislila da je u pitanju prevara – kaže Moli. Ipak, odlučila je da pišalje poruku Lizi, čiji je profil bio povezan sa rezultatima.

Emili, koja je upravljala Izinim nalogom, potražila je Moli na internetu i pronašla nedavno snimljen video.

– Izgledalo je kao da gledam sebe. Bila sam potpuno šokirana – priseća se.

Njih dve su, nakon poređenja fotografija i datuma rođenja, shvatile da su jednojajčane bliznakinje. Nisu želele da im prvi susret bude putem videa. Umesto toga, odlučile su da se nađu u hotelu u Fort Lodrdejlu na Floridi 29. marta – na svoj 36. rođendan.

– Osjećala sam svaku emociju koja postoji. Sve što sam želela da uradim je da je zagrlim – priča Emili.

Moli je taj prvi zagrljaj doneo olakšanje jer je “znala da će ostatak života da provedu zajedno”.

– Imale smo mnogo toga da naučimo o životima koje smo do tada živele. Ali mislim da me ona zna bolje nego iko drugi – kaže Moli dok gleda u sestru i trudi se da zadrži suze.

Od njihvog prvog susreta, Emili i Moli su brzo upale u sestrinsku rutinu. Dopisuju se svaki dan, razmenjuju odeću i planiraju zajednička putovanja. Njihove porodic prvi put su se upoznale u Pensilvaniji proteklog meseca.

– U posljednjih nekoliko dana smejala sam se više nego što sam u prethodnom dugom vremenskom periodu. Ona me uvijek nasmije i po prvi put osećam da mogu da budem svoja – dodaje Emili.

Njih dvije i dalje odlučuju da li i kada žele da se povežu sa biološkim roditeljima. Razgovarale su sa ostalim blizancima iz Južne Koreje koji su usvojeni, a takođe su u kontaktu sa agencijom preko koje su usvojene i pregovaraju o snimanju dokumentarnig filma o svom iskustvu.

– Saznanje da imam nekog s kim prolazim kroz sve ovo je tako posebno. To je najlepši poklon – zaključuje Emili.
(Telgraf.rs)